Na­kon 15 go­di­na po­zna­ti sli­kar Ke­mal Ra­muj­kić, ko­ji ži­vi i stva­ra u Be­o­gra­du, iz­la­že u rod­noj Pod­go­ri­ci. Nje­go­va iz­u­zet­na plat­na iz ci­klu­sa „Ku­će” mo­gu se do po­čet­ka av­gu­sta po­gle­da­ti u Mo­der­noj ga­le­ri­ji pod­go­rič­kih Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja. Iz­lo­žba je, mo­že se re­ći, po­di­je­lje­na u dva seg­men­ta, sta­ri­je i no­vi­je ra­do­ve, na­sta­le ci­lja­no za ovu iz­lo­žbu. No­vi­je ra­do­ve, ka­že Ra­muj­kić, na­pra­vio je kao svo­je­vr­sni omaž švaj­car­skom sli­ka­ru Ar­nol­du Be­kli­nu.
Na sli­ka­ma je po­red pre­po­zna­tlji­vog mo­ti­va ku­će, sna­žno na­gla­šen i mo­tiv čem­pre­sa ko­ji „iz­ra­sta­ju” iz raz­va­li­na, sta­rih ku­ći­šta. Ka­ko ka­že, im­pre­si­o­ni­rao ga je ovaj Švaj­ca­rac ko­ji je či­tav svoj ži­vot pro­veo ži­ve­ći i pu­tu­ju­ći Me­di­te­ra­nom. Sli­kar do­da­je da je na­i­šao na po­da­tak i da je Be­klin po­sje­tio i Bo­ku i ostr­vo Sv. Đor­đe, po či­jim mo­ti­vi­ma je na­sta­la jed­na od nje­go­vih kult­nih sli­ka, a ko­ju je na­pra­vio u če­ti­ri va­ri­jan­te.
- Po uzo­ru na Be­kli­no­vu sli­ku, in­spi­ri­san tim če­pre­som ko­ji i ina­če sli­kam već go­di­na­ma, po­ku­šao sam da se na to na­do­ve­žem, i na­pra­vim pri­ču o na­ma, o pod­ne­blju, o Cr­noj Go­ri, o na­šim pej­za­ži­ma – ka­že Ra­muj­kić. Za­ni­mlji­vo je da sli­kar ka­že da je pej­zaž da­nas kao te­ma de­pla­si­ran.
- Pej­zaž da­nas ne­ka­ko ni­je vi­še u tren­du, i nji­me se da­nas naj­vi­še ba­ve sli­ka­ri ama­te­ri, jer iz­gle­da da je la­ko na­sli­ka­ti pej­zaž. A, sa­svim je su­prot­no. Pej­zaž je te­ška te­ma sa ko­jom sli­ka­ri vr­lo te­ško iz­la­ze na kraj – ka­že Ra­muj­kić, pre­po­zna­tljiv po svo­jim ku­ća­ma.
- Ove ku­će sli­kam već pre­ko 20 go­di­na. To su ku­će iz Pa­štro­vi­ća, Bo­ke... Po­ku­ša­vam da po­ka­žem da su te ku­će u stva­ri por­tre­ti lju­di ko­ji ži­ve u nji­ma. One od­ra­ža­va­ju nas sa­me, nas lju­de ko­ji ži­vi­mo u tim ku­ća­ma. To je na­še li­ce. Po ku­ći tač­no mo­že­te pre­po­zna­ti čo­vje­ka ko­ji ži­vi u njoj, nje­go­ve ka­rak­te­ri­sti­ke. Ku­ća oli­ča­va svo­ga go­spo­da­ra. Na­ža­lost, ove ku­će ko­ji­ma se ja ba­vim po­la­ko ne­sta­ju, de­va­sti­ra­ju se, sve ih je ma­nje – ka­že sli­kar. Raz­log to­me je slje­de­će:
- Po­di­žu se ska­red­ne, na­bu­dže­ne ku­će, kva­zi ar­hi­tek­tu­ra je na dje­lu. A, to ni­smo mi, to ni­je na­ša ar­hi­tek­tu­ra, ni­je na­še pod­ne­blje, ne­ma na­še spe­ci­fič­no­sti. Re­ci­mo, ku­će kao što su Ku­ća Ču­bra­no­vi­ća ili Ku­ća Ne­ne­zi­ća u Pod­go­ri­ci, ili Tri so­re­le u Prč­nju, ili vi­la Pi­ma u Ko­to­ru, ta­kve ku­će iš­če­za­va­ju jer mi ne­ma­mo slu­ha, ni­ti po­dr­ške od­go­vor­nih i nad­le­žnih lju­di da se one sa­ču­va­ju od za­bo­ra­va i po­ka­že­mo po­ko­lje­nji­ma ko smo i što smo. Od­ri­če­mo se sa­mi se­be, ono­ga što smo mi u su­šti­ni – ka­že Ra­muj­kić.
Za­ni­mlji­vo je da upr­kos du­gom od­su­stvu iz Cr­ne Go­re ni­je od­u­stao od ov­da­šnjih te­ma.
- Je­ste, sli­kam Me­di­te­ran, Cr­nu Go­ru... U Be­o­gra­du sam se „na­su­kao” na ostr­vo Ada Ci­gan­li­ja, ko­je mi na ne­ki na­čin za­mje­nju­je oba­lu, mo­re... ali, ni­šta ne sme­ta. Pa i Da­do Đu­rić je pra­vio bo­lje sli­ke o Cr­noj Go­ri iako ni­je tu ži­vio od mno­gih ko­ji ov­dje ži­ve. Raz­log je mo­žda to što ovi odav­de je­dva če­ka­ju da se sve­ga od­rek­nu, a mi sa stra­ne je­dva če­ka­mo da bu­de­mo ono što je­smo – ka­že Ra­muj­kić.Ž.J.


Za­go­net­ni sklop sud­bi­na

Sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu Ke­ma­la Ra­muj­ki­ća otvo­ri­la je isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Pe­tri­ca Du­le­tić ko­ja is­ti­če da je “sli­kar­ski svi­jet Ra­muj­ki­ća, svi­jet lir­skih im­pre­si­ja”.
- Sli­ka­ju­ći sta­re pri­mor­ske ka­me­ne ku­će, oba­lu, pla­vo ne­bo iz ko0jih iz­bi­ja flu­id ti­ši­ne i pro­šlo­sti, da­je ta­ko­đe me­lan­ho­li­ju sva­ko­dne­vi­ce i duh pod­ne­blja isto­vre­me­no ura­sta­ju­ći u za­go­net­ni sklop sud­bi­na. Pri­vu­čen sli­ko­vitpšću sta­rih ku­ća, dvo­ri­šta, br­šlja­na, lo­zi­ca i mo­ra, umjet­nik na­sto­ji jed­no­stav­nim li­kov­nim je­zi­kom da de­fi­ni­še pri­rod­ne za­ko­ni­to­sti ži­vo­ta i da uđe u pro­ble­ma­ti­ku ljud­skog po­sto­ja­nja – re­kla je Du­le­tić.